priredili smo vam zanimljiv sadržaj. Misterije Poezija Priče
sadržaj može biti neprikladan osobama mladjim od 18 godina
Poezija 2
„Noćni zagrljaj“ Noć spušta svoje ruke, tiha, meka, polako. Svetla grada trepere, kao oči koje prate naše korake. Vetrom dolazi miris daljine, tajne što niko ne sluša, a srce ih prepoznaje, u tišini koja gori. Tvoje oči su svetionici, moje ruke tragovi na koži. Dodiri šapću priče koje svet ne sme da čuje. Svaki pokret je pesma, svaki uzdah nota u nevidljivom orkestru. Muzika klizi po telu, spaja nas sa noći, sa sobom, sa željom. U ovoj tišini svaka reč je suvišna, svaki pogled je obećanje. Trenutak postaje večan, dok mesec i zvezde svedoče. Srce kuca brže, dah se prepliće, i sve što je nežno, sve što je skriveno, izranja i gori u tišini. Noć nas čuva, dok svet spava u svom zaboravu. Ovo je trenutak koji traje, grešan, sladak, neodoljiv. ✪ 𝓛𝓪𝓿𝓲𝓬𝓪 ✪
Za vremena dobra stara Nađemo se u beskraju gde tišina sama vlada, gde se tela ne dodirnu, gde su duše silna stada. Imam da ti nešto rečem tamo gde mir tiho šumi, gde je ljubav univerzum, gde nam Tvorac sreću kumi. Sad, iako si mi daleko, na počinak tiho kreni, jer je duša tvoja spremna da sve svetove isceli. Oslušni u sebi ko si, pa mi dođi sa tim znanjem, treba nam što više takvih da se svetlost svetlom žanje. Nek sve blješti od lepote, ljubavi i blagostanja, nek se svakom vera vrati, svetlost čisti sva neznanja. Blagoslov se svetom širi ko maslačak, tiho piri, nek izviri sva lepota, nek preplavi sve dobrota. Tako nam se novi svet stvara za vremena dobra stara, dolazi nam zlatno doba — zlatno stanje, zlatna ljubav. Zato pusti svo neznanje, širi svetlost, blagostanje. Iz ljubavi ti postojiš, isceli sve boli svetu, samo sijaj i postoji, zaceli ovu planetu. Baš me briga šta će drugi reći, ovo je za budne duše koje traže nešto više, svakog dana tamu ruše. Nisi sam, jer iza tebe stoje koreni i znanje, nek te strah ne odvaja od povratka u sopstveno stanje. Jer nam svima treba isto: mir, ljubav i blagostanje, da se setimo ko smo bili u vremena dobra stara. Proširi svo ovo znanje. Nek ta tiha Božja iskra koju gajiš sad zasija, nek zablješti, neka prži svu tu tamu — seti se ko si. Nisi ovde da sad spavaš, rođen si da dobro stvaraš, širi ljubav, budi druge za svo dobro čovečanstva. Jer je dosta bilo tuge — stiže vreme blagostanja. - Seka
Uspavanka za mog dragog Mlada deva tiho zbori, dok kraj njenog prozora potok tih žubori. Stisla je teška muka, njenog dragog ne miluje njena ruka. Noć je tiha, stisla čežnja, silina i neka težnja. Dok mesec visoko na nebu sija, u kaminu vatra gori i potok noću glasnije žubori. U mislima joj reči ove, spokoj neće u njene snove. Tiho spavaj, moje zlato, sve što želim jednom biće mi dato. Znam da trebam da se strpim i daljinu ovu istrpim, jer moje zlato, van mog naručja, tiho spava — od misli me boli glava. Moj si beskraj, moja nada, moja sreća, moja snaga. I dok vetri tiho stoje, ti si duša duše moje. Snovi, jave, sreće, tuge u obzir ne dolaze duše druge. Ti si moja stvarna sreća i moja ljubav ponajveća. I dok pišem reči ove, ja ti želim mirne snove. Spavaj lepo, zlato moje, u tmini se čežnje zbroje. Moji anđele svetla i nebesa, ovim rečima sam ti sve nevolje otresla. I dok ponoć prelazi u novi dan, ja ti želim lep i miran san. A kad svane, dođi meni, nek sve ovo ostane u seni. Da te ruke grle moje, sve što želiš biće tvoje. Nek se naši snovi i na javi dese, kada mi te novi dan donese. - Seka ♥️
Mi.... Mi se ne možemo nazvati MI, jer skupa nikada ni bili nismo, ali volela sam te kao da jesmo. Volela? Zapravo, još uvek, samo... Samo se ponašam kao da nije tako, kao da me ne zanimaš ni ti, ni tvoja sreća, ni tvoja tuga. A zanima me, jer se radujem tvojoj sreći i tugujem kad i ti, ali to nikad nećeš znati, a i da znaš, ne bi uzimao k srcu, jer takav si ti. Kada me pitaju: 'Je l' još uvek on?', nasmejem se uz reči: 'Ha! Ma kakvi, ne!'. Lažem! Što je najgore od svega - dobro mi ide, poveruju ljudi, nekada i sebe ubedim u to, ali ne vredi. Onda dođe noć, kad vraćam film u glavi, ne želeći da se prisećam tvojih poruka, tvojih reč,i koje i danas bole, i shvatim da samo zavaravam sebe i da ću te voleti sam Bog zna još koliko dugo, i da me boli to što smo odustali, a da nismo ni pokušali, iako oboje znamo da smo nekada silno želeli jedno drugo. I sada vidim koliko su istinite one reči: 'Najviše se vole oni što se nemaju'." T.
Živimo Živimo u vremenu, u kome vrijediš onoliko koliko imaš u džepu. U vremenu, u kome se odbacuju siromašne i bolesne osobe. U vremenu, koji je okrenut ka materijalizmu, gdje je svaka treća sponzoruša i svaki drugi muška kurva. U vremenu, u kome teško možeš naći pravog prijatelja. U vremenu, u kome se žive tuđi životi, a svoj se smatra savršenim i o njemu se ne govori. Živimo u vremenu u kome se mnogi ljudi ponose onim čime bi se trebali stidjeti, a stide se onoga čime bi se trebali ponositi. U vremenu u kome je u pravu onaj ko je snažan, a nije snažan onaj ko je u pravu. U vremenu, u kome mnogi ljudi drugima žele zlo, a samo sebi žele dobro. U vremenu, u kome ljudi u svojim kućama drže pse i mačke, a svoje roditelje predaju u staračke domove. Živimo u vremenu u kome se ljudi jedni drugima ne obraćaju sa „Trebaš mi jer te volim“ već sa „Volim te jer mi trebaš“. Živimo u vremenu u kome više pričamo jedni o drugima nego jedni sa drugima. T.